Ima jedno more najplavije i najlipše od svih. Kad zapuše malo vitra, ono se zanjiše i nježno zaleluja. Počne svirati svoju staru antičku pismu koja moje srce uvik razveseli. Lipo je naše more uvik, ali je liti ipak najlipše. Tada ga privine uz sebe velika skupina judi iz čilog svita koji dođu da u njemu i uz njega uživaju u lipotama kamena, neba i lipoti i uslužnosti domaćina, koji se trude da zadovolje sebe i one oko sebe. Zapuše Ii jugo ili snažna bur,a moje more se pini, pini ko da pivu otvaraš i livaš. More je blago za sve naše jude, posebno za ribare koji su najsritniji kad uvate dobro ribe pa napune još više svoje žepove i takujine teško zarađenim kunama.
Volin more kad je lipo i mirno, a i kad je juto i opasno. Uvik ga volin!