Da bi se zdrica od kraja moj dida uzme mezomariner i njime se zdrica od rive. Kada se kaić uputi mezomariner stoji ispod škafa o' kaića, a kad didi brzo zatriba ja ga odma vatan i didi ga dodan. On uzme mezomariner i sa njim uvati bovu na koju veže kaić.

Bova je vezana za kolpomorto pa mezomariner dobro dođe da se kaić akošta do rive.

A tek čuda, kad nema rive a triba se akoštat na mrkintu od Ošjaka.

Onda nastane konfužjun, jer dida nervožasto viče na me:
»Dite! Pazi da kaić ne udre u mrkintu od Ošjaka!«
Capa i mene nervož, pa ne znam jesan li na suvo ili na mokro.
Gledan desno, gledan livo i vičen:
»Dida, eno hobotnica!«
»Di, di?« – reče dida.
»Dodaj mezomariner, brzo!«

Ispod pajola brzo izvuče bilu krpu, a ispod škafa ja mu dodan sić. Nagne se dida na bandu kaića i sa dva, tri suca mezomarinerom udre hobotnicu. Čili mu 'id pasa kad je uvati hobotnicu. Ja trčem na škaf, a dida viče:
»Skoči na mrkintu, vrć ću ti konop!«

Capan konop, vežem ga za veliki bovan. Dida čili sritan skoči u more i sa mnom zapiva po mušku.

Čilo vrime mu je na pameti hobotnica koju će u slast za večeru izist. A još ako je svari lešo i začini s malo uja i bokun kapule. Ala gusta!

Znan ja da će me moj dida opet vodit na more jer mu nosin sriću. A znate da je mezomarinero po'mornara. A mom didi ja san čili.