Spavam i sanjam čudan san. Čini mi se da letim ljubičastim, tmurno sivim nebom iznad svog zavičaja. Sve je čudno.

Osjećam se kao da padam u rupu crnu, tamnu poput noći. Kad sam konačno pao na tlo, vidio sam životinje koje žive u kućama i voze automobile kao ljudi. Osvrnuo sam se. Nigdje niti jednog čovjeka. Uplašio sam se. Bio sam jedini čovjek u tom čudnom gradu. Kuće su bile šarene poput krila leptira, sa zelenim krovovima. Automobili su letjeli zrakom, po vodi i pod vodom. Lutao sam gradom. Oko mene životinje su se sakupljale, gledale me s velikim zanimanjem. Prišao mi je jedan veliki pas. Bio je znanstvenik. Ništa nije govorio, a ja sam ipak znao da me želi proučavati. Dugo me je promatrao. Klimao glavom i na kraju progovorio. Rekao je da ne zna kako sam se tu pojavio, niti tko sam. Pokušao sam mu objasniti da sam ja čovjek.

Odjednom kao da mu je sinulo. Rekao mi je da je čovjek izumro prije 5 000 godina. Kada sam to čuo, silno sam se uplašio i u tom trenutku probudio. Bio sam sretan što je to bio samo san.