Naslovnica
Upišite pojam ili ga odaberite među tagovima:
Knjižnica, Klasicizam, Helenizam, Proročište, Plašt, Jugendstil ili (Art Nouveau, Secesija, Art deco), Obitelj, Kompas, Atena, Metalno doba, Salinitet, Vjetar, Mitologija, Estuarij, Knez, Gotika, Eolski reljef, Faraon, Globus, Ratni zločini, Barbari, Povijesni izvori, Ekvator, Drugi svjetski rat, Arhiva, Karolinzi, Republika, Planeti, Egejske civilizacije, Pučki tribuni, Plima i oseka, Filipike, Religija, Stanica, Pismo, Građa zemlje, Geografska karta, Jame, Arhiv, Feudalna davanja,
Vrati me korak natragSretna škola - početna stranica
Život djevojčice Nine
Jednog kišnog jutra, baš kad je najslađe spavati, zazvoni na vratima. Iskočivši iz kreveta, otrčala sam do vrata i otvorila ih.

Iza vrata pojavila su se visoka gospoda s aktovkama u ruci. Bili su to očevi suradnici. Naime, moj otac bio je šefu bolnici "Life", gdje je i moja mama radila.  Miroslav je imao grub i hrapav glas, crnu kosu poput ugljena i oči boje plavog kristala. Većinom je imao sunčane naočale smeđe boje i plavo odijelo s crvenom kravatom s zelenim kvadratićima. Možete si misliti kako je bio smiješan.

Pak Božidar je imao kosu plave boje, bijelo odijelo i nikada nije nosio kravatu, ni naočale. Reče doktorica: – To dvoje suradnika zvali su se Miroslav i Božidar. Miroslav: – Nina, trebao bih Dražena. Da, ja sam se zvala Nina, a moj otac Dražen. Kad sam krenula po oca, čula sam neku svađu. Bili su to moji mama i tata, ali ovaj put to nije bila obična svađa nego pravo deranje. Prišuljala sam se i prisluškivala. Naime, govorili su o rastavljanju. Mene je to jako pogodilo pa sam tiho otišla do svoje sobe. Više mi nije bilo ni do čega. Vratila sam se do njihove sobe praveći se kao da se nije ništa dogodilo i rekla ocu da ga čekaju njegovi suradnici. Više nisam bila tako sretna kao nekada, na mojem licu se vidjelo da nešto nije u redu.
 
Mama me upitala: – Što je? Nisam se više mogla suzdržati da ne plačem. Plačući sam pitala je li to istina. Mama nije odgovarala nego je zajedno sa mnom tiho zaplakala. Sljedećeg dana trebali smo ići u trgovački centar, ali nismo – mama i tata otišli su na sud zbog rastave. Kad su oni otišli, opet sam zaplakala, ali nakratko. Čuvši lajanje pogledala sam kroz prozor i ugledala žuto štene. Odmah zatim sam istrčala na ulicu i odnijela ga kući.
 
Dala sam mu jesti i on je odmah zatim zaspao. Nazvala sam ga Žućo. Netko zazvoni na vratima. Bila je to moja mama. Otvorih joj vrata. Mislila sam što će se dogoditi s Žućom. Kad je mama ušla, nije vikala na mene kao uobičajeno, nego je otišla prema Žući i podragala ga. Upita me blago: – Gdje li si našla to slatko štene? Ja joj sve ispričah. Došlo je i vrijeme škole. Mama me odvezla i zatim je otišla na posao. Kad je počeo prvi sat, uđe Marko (dežurni učenik) i reče da pokupim stvari i da iziđem iz razreda. Tamo me čekala moja teta Goga i rekla da je moja mama doživjela prometnu nesreću i da je u bolnici. Uspaničena sam otišla zajedno s tetom Gogom u bolnicu. Kad smo došli, moja je mama još bila na operaciji. Nakon sat vremena izašao je doktor i tiho rekao da je moja mama preminula. Nisam odmah znala što se događa, no ubrzo sam saznala. Teta Goga je rekla da ću živjeti s tatom. To me baš i nije obradovalo jer tata ne voli osobito životinje. Došao je i taj dan, no sve je prošlo odlično. Pitate se što se dogodilo s psićem. Moj mi je otac, dakako, čim je čuo što se dogodilo s njegovom bivšom ženom, dopustio da Žućo i dalje živi sa mnom. Sretno je prošla godina. Došao je i moj rođendan. Sretno sam se vraćala iz škole, očekivala sam veliko iznenađenje. Kad sam ušla u kuću, brzo sam skinula cipelice i kaputić.
 
Veselo sam otrčala ocu u naručje, no tate nije bilo. Pretražila sam cijelu kuću, ali ga nisam našla. Kad sam bolje pogledala, na hladioniku sam našla poruku.
 
Ovako je pisalo: Draga Nina !
Sretan rođendan. Oprosti što nisam kod kuće, jer sam imao važnog posla. Vratit ću se sutra u 20:00. Dotle će te čuvati teta Goga.
Vidimo se!
Bog!
Tata!

Pročitavši poruku bila sam tako ljuta na tatu što mu je posao važniji nego ja. Zatim sam otišla kod tete Goge. Kad sam pozvonila, nitko se nije javljao. Otvorivši vrata ušla sam unutra. Nikoga nije bilo, a sve je bilo tako jezivo. Ušavši u dnevni boravak, odjednom svi se odnekud stvore. Bila sam presretna što će se ipak moj rođendan održati. Iskreno, to mi je bio najbolji rođendan.
 
I tako je već prošlo 18 godina (sad mi je 28). Već sam odavna počela raditi u bolnici.... ali ne u "Lifeu" nego u "Kliničkoj bolnici". Nisam se udavala jer mi se to nije svidjelo, a ostalo je tajna.
 
Martina Reba, 6.a 
OŠ Ljudevita Gaja, Osijek
kolumnist:
Maja Matković
Mama Maja mirotvorac
Sretna knjiga - Internet trgovina